Milica Vučković za Bljesak.info: U Beogradu se najviše kuka, a u ostatku Srbije živi tiha bijeda

Tekst članka se nastavlja ispod banera

“Smrtni ishod atletskih povreda“, roman srbijanske književnice i likovne umjetnice, Milice Vučković, postao je svojevrsni književni fenomen na našim prostorima. U godinu dana doživio je čak devet izdanja, objavljen je i u Hrvatskoj kod zaprešićke Frakture, prodano je oko 15 tisuća primjeraka knjige, a nagrađen je i Vitalovom nagradom – za najbolje napisanu knjigu na srpskom jeziku u 2021. godini.

„Smrtni ishod atletskih povreda“ je, kako navodi nakladnik Booka, snažna, iskrena, poetična, ali nikako i patetična knjiga koja rasvjetljava kompleksne sustave manipulacija i njihovu suptilnost. Vučković, dodaju, svoju junakinju Evu potpuno degradira i ogoljava patrijarhalne obrasce u kojima su žene naučene da šute, trpe i vjeruju da ljubav treba i mora da boli.

Iz Frakture napominju kako je priča koju ovaj roman donosi priča o učenju ljubavi prema sebi samima, iako se tako naizgled ne čini. Ipak, krik koji ostaje s nama nakon ove knjige toliko je snažan da se pitamo kako ne napraviti takve pogreške, kako otići na vrijeme, kako se voljeti dovoljno da zahtijevamo za sebe samo onu ispravnu i potpunu ljubav.

Milica Vučković, u razgovoru za Bljesak.info, govori o „Smrtnom ishodu atletskih povreda“, pisanju i čitanju, slikarstvu i životu od i za umjetnost, Beogradu i Srbiji, našim žrtvama i žrtvovanjima, otporu i slobodi.

Bljesak.info: Vaša knjiga „Smrtni ishod atletskih povreda“ postala  je bestseller na prostorima bivše Jugoslavije. Jeste li se tome nadali, negdje to potajno priželjkivali i koje su to dobre i loše strane takvog hit-statusa jednog romana?

VUČKOVIĆ: Sigurna sam da mi nećete sasvim poverovati, ali ja još uvek ne shvatam da je knjiga dostigla taj status, da govorimo u terminima „best selera“. Jasno mi je da je knjiga čitana i zbog toga mi je beskrajno drago, ali ništa više od toga. Nisam lažno skromna, poštujem svoj rad i stojim iza njega, i verovala sam da sam uradila dobar posao koji že dobro proći i biti zapažen, ali se nečemu takvom ipak nisam ni najmanje nadala. Možda tog, hajde da kažemo, uspeha, budem svesna kasnije. Ako bi postojale loše strane, to bi bilo onda to što takva popularnost knjige kod ljudi kao što sam, recimo ja, izaziva otklon. Verujem da postoje ljudi koji ne žele da priđu toj knjizi zato što je popularna, reklamirana, i na jedan određen način sveprisutna. Ja je prva ne bih čitala, ne volim popularne stvari, ali verujem da će biti vremena i prilike da knjiga dođe i do takvih.

Bljesak.info: Nekoliko ste puta javno govorili da roman o Evi, žrtvi obiteljskog nasilja, nije potaknut svjetskim #MeeToo pokretom. Koliko je važno da književnost ne podlegne pritisku društvenog aktivizma, ideologija, angažmana, pa i samih politika?

VUČKOVIĆ: Veoma je važno, nema ništa važnije od toga, ne samo u književnosti, već u svakom mislećem biću koje za sebe veruje da gaji nekakvu kritičku misao. Najlakše je prepustiti da vas opšta mesta ideologije kojom se vodite obuzmu, najlakše je da „mislite da mislite“.

Bljesak.info: Na našim prostorima, barem što se književnosti tiče, glavnu riječ imaju muškarci i to je naslijeđe koje se 'stvaralo' decenijama. Knjige koje pišu žene i danas se nepravdno trpa u neke ladice nečeg što se naziva – žensko pismo, a sve to kako im se ne bi dopustilo ulazak u tu čarobnu dvoranu – ozbiljne, prave književnosti?

VUČKOVIĆ: Našim balkanskim precima, i muškarcima i ženama, život nije bio lak, svakome na svoj način. Istina je da se žene nisu školovale do pre samo dve generacije, recimo, obe moje bake su bile nepismene. Kako bi se onda tako lako i brzo došlo do zastupljenosti žena u književnosti? Budući da se taj problem prevazilazi i da žene jesu ostvarile pravo na jednak položaj u društvu po pitanju osnovnih stvari (ima tu još mnogo posla, naravno), da jesu sve zastupljenije u književnosti, rekla bi da u to ime žene prekinu da brinu o ženskom pismu, već samo neka pišu – neka pišu dobro, a da ne misle da je to što pišu dobro samo zato što su žene.

Bljesak.info: Osim što ste nagrađivana autorica, vi ste i slikarica. Koliko vam je likovna umjetnost, ali i samo slikarstvo, važno kod pisanja? Pomaže li vam u onom što nazivamo 'stvaranje atmosfere'?

VUČKOVIĆ: Na to pitanje verujem da ne umem objektivno da Vam odgovorim, jer svet kakav vidim vidim jedino tako. Često mi kažu ljudi koji su čitali moje knjige da „se vidi da sam slikarka“. Nisam sasvim sigurna šta to znači, ali načelno, da, verujem da se to tiče detalja i valera koje vidim u svetu oko sebe. Definitivno bi za sebe rekla da sam vizuelni tip i da mi je svaki detalj važan. Ko šta radi, ja samo gledam.

Bljesak.info: Junakinja koju ste stvorili obična je žena i svaka se od nas, u nekom dijelu njenog života, može vrlo lako identificirati s njenim traumama. Koliko nam književnost može pomoći u tom 'rekonstruiranju' vlastitih života jer sada živimo tako brzo i užurbano, da ne vidimo druge, a još manje sebe?

VUČKOVIĆ: Želim da verujem da književnost može svima da pomogne kao što je meni pomogla. Upravo ste rekli ono što i sama mislim, a to je da danas nemamo vremena ni kapaciteta za sebe ni druge, za bavljenje sobom, koliko god to izlizano zvučalo. Idemo kroz život, kako to volim da ilustrujem, kao one gospođe sa hladnim trajnama što neće da skvase kosu kada uđu u more. Nikako da zaronimo. Verujem da svako od nas ima probleme sa sobom koje treba da reši, a kako nemamo para za psihoterapiju, kako nemamo dobrog sagovornika ili vremena za posvećen razgovor, nemamo kapacitet za razumevanje drugog, verujem da književnost uvek može da vas razume. Mislim da mi je na prvom mestu u životu zdrav razum sačuvalo čitanje.

Bljesak.info: Kako se živi u Beogradu, a kako u Srbiji? Iz naše perspektive, Beograd djeluje kao grad u kojem se puno piše, objavljuje, grad u kojem postoji toliko knjižara, gdje je književna scena živa. Može li se živjeti od pisanja?

VUČKOVIĆ: Hvala najlepše što ste razdvojili ta dva, jer verujem da je najveći problem naše kulture i politike to što ljudi u Beogradu misle da se tako kako oni žive, živi i u ostatku Srbije. To naravno, nije tako. U Beogradu je super, ima svega, puno knjižara, možete u tri ujutru da poručite vašu omiljenu hranu, sve je super, a u Beogradu ljudi najviše kukaju, dok je u ostatku Srbije tiha, prećutna beda. Te ljude treba animirati, te koji ćute i trpe. U svakom smislu i uvek želim da se obratim ljudima koji ćute i trpe, njima sam i posvetila ovaj roman, iako u nekom drugom kontekstu. Bilo kako bilo, čak ni u tom Beogradu se ne može živeti od pisanja. U poslednjih par godina, preko noći, život ovde je posao nepodnošljivo skup, rente ogromne, iz prodavnice izlazite praznih ruku iako ste potrošili dosta novca. Književna industrija, kao i svaka industrija,  je zadovoljna što mi, autori, podrazumevamo da ne možemo da živimo od svog rada, što pristajemo na kompromise i minimum. Sa druge strane, ako je bilo ko dohvatio da se bavi umetnošću, naročito književnošću, da bi se obogatio, onda mi ga nije ni žao. Mislim da umetnost treba da bude dostupna svima, umetnost je opšte dobro, a umetnik treba da se bori za sebe, ali ipak, na prvom mestu mora da bude strast prema radu a ne novac. Zameriće mi neko, sigurna sam, na romantizaciji, ali ja sam stari romantičar.