Pjesnik pogrešne kulture koji je Isusa doveo u kafanu

Tekst članka se nastavlja ispod banera

Ove se godine, 2. siječnja, navršila 40 obljetnica smrti velikog hrvatskog i bh. pjesnika i prevoditelja Nikole Šopa. Da je Šop imao sreće, pa se rodio u nekom većem jeziku i nekoj boljoj kulturi, ovakva bi okrugla obljetnica bila povodom brojnih simpozija, kulturno-umjetničkih programa, scenskih inscenacija. Ovako je gotovo pa zaboravljen, nepoznat, a njegova riječ je živa još kod rijetkih naših pisaca i kritičara, te u Jajcu gdje se redovito organiziraju “Šopovi dani na Plivi”.

Drugačiji od svoje pjesničke generacije

Ljiljana Šop, književna kritička, urednica, esejistica i iznimna poznavateljica Šopovog lika i djela, iako ne voli da ju se tako ‘titulira’, u velikom intervju za Bljesak.info, govori o poeziji i prozi ovog pjesnika, njegovom recepcijom u domaćim i stranim književnostima, bremenitom životu, temama i opsesijama. 

“Onih nekoliko tekstova koje sam o njemu napisala, a prvi je nažalost i sticajem okolnosti bio nekrolog, izdvajaju se iz mog opusa jer su svi bili napisani na poziv da učestvujem na nekim skupovima upriličenim o piscu u čiju sam porodicu zakoračila udajom za Ivana Šopa. Imala sam i nekih moralnih skrupula i pomišljala da svoju očaranost njegovim delom koju gajim od studentskih dana, ali i ličnošću kada sam ga upoznala, ostavim u sferi privatnosti baš zato što sam profesionalni kritičar pa se interesovanje za Šopa moglo razumeti i kao ‘sukob interesa’ svojevremeno kada se o takvim pitanjima mislilo i vodilo računa na drugačiji način nego danas”, izjavila je Ljiljana Šop za Bljesak.info.

Postoji objašnjava, već desetljećima, premda je pitanje koliko iskrena, žalopojka da je Šop za života neshvaćen, nepročitan, nedovoljno cijenjen, te da se ni nakon smrti nije mnogo toga promijenilo, ali ova književna kritičarka, smatra da nije tako.

“Pre će biti da je bio odveć skroman i nenametljiv u mladosti, a kasnije preveć kompleksan i drugačiji od mnogih iz svoje i obližnjih generacija, ali i da je zakasnelo ili nedovoljno razumevanje sudbina mnogih stvaralaca na ovim turbulentnim prostorima. S druge strane, tomovi opštih mesta, ponavljanja, dodvoravanja, hvalospeva pa i gluposti o nekim velikim piscima, katkad me uvere da je Šop ipak imao sreće sa većinom svojih tumača, priređivača, prevodilaca. Od Isidore Sekulić i Desanke Maksimović, pa do Zvonimira Mrkonjića, Branimira Donata, Ivana Lovrenovića, Stevana Tontića, Fedore Ferluga Petronio, Vistana Hju Odna i Mladena Makieda, uz izvinjenje propuštenima u ovom ad hoc nabrajanju”, izjavila je.

Šop je pesnički mag od ranije mladosti

Koliko god se Šopov, nastavlja, životni i stvaralački put mogu okarakterizirati trnovitim, pa i tragičnim, Ljiljana Šop ističe da ga vidi “primernim njegovoj preosetljivoj i gospodstvenoj prirodi, herojskim i uspešnim u konačnici” vjerujeći pritom da u tome nije usamljena.

Ivan Lovrenović je nedavno na svome blogu objavio pet ‘telegrafskih rečenica’ iz dnevnika, napisanih prije 40 godina na vijest da je pjesnik preminuo što Ljiljana Šop ‘potpisuje’. Lovrenović tako piše: “Umro je N.Š. Samo vijest. Smrt kao i život: sva u sjeni drugih. Kao što Šopu i dolikuje. Sav je za života bio u vječnosti, vječnost će mu i suditi.”

Nema dileme, mišljenja je, da je Šop pjesnički mag od najranije mladosti, drugačiji od drugih u evom vremenu. Njegove su teme i motivi, ističe, pogled na svijet, emotivni i duhovni naboj i način mišljenja, jednostavno drugačiji, u mjeri da je to bilo primjećeno i među uglednim umjetnicima njegovog vremena.

Katolička se crkva ljutila

“Među prvima je to, ali i najdalekosežnije uvidela i besprekorno formulisala po mom uverenju Isidora Sekulić, kao da je predvidela i kamo će se zaputiti Šopov pesnički univerzum i kada nje više ne bude. Retko se čija poezija tokom decenija toliko menjala bivajući u suštini ipak dosledna i prepoznatljiva”, smatra i dodaje da je, s početka, dovevši Isusa u siromaške domove, kafane, u onovoremenu vlastitu svakodnevnicu, Šop igleda doveo i svog profesora i velikog pjesnika Momčila Nastasijevića u zabludu i situaciju da mu uputi koncizmu, ali problematičnu ocjenu: “Vi ste Šope, i suviše ovozemaljski.”

Danas je teško reći, smatra, da li je u pitanju bilo generacijsko nerazumevanje ili autoritarni stav profesora čiju poeziju u to vreme okolina takođe nije umela da proceni, tek nesporazum je, barem se meni čini, bio veći nego što bi se očekivalo.

“Šopov opsesivni način da dovede Hrista u ljudsku svakodnevicu, naravno, nije bio ni mogao biti čin ovozemaljski, ali jeste bio poseban, izuzetno suptilan, da tako kažem avangardan za jednu malu sredinu, ukazivao je na kompleksan odnos prema čudu, tajni, svetosti, neprikosnovenom autoritetu! Na takav pristup mogla se ljutiti crkva, što se i događalo i što me uopšte ne čudi, ali umetnost, tj. stvaraoci su jednostavno morali da razumeju i cene taj novi senzibilitet spočetka u svom, a potom u bilo kom vremenu i prostoru. Makar zvučalo i sentimentalno, što ne želim, ali ja i danas kao i pre pola veka zatreperim i zasuzim pred pesničkom slikom oreola okačenog među šeširima u siromaškoj kafani i četvrti. Kao što ni danas nisam sigurna da li mi je čudesnija ta prva faza u Šopovom pevanju ili one kasnije, kada lagano stasaju u pesniku nova čuda i fantazme, novi svetovi, kada stvari počinju leteti u nebo, kada se geometrijski oblici počinju igrati s nama i našim umom, navikama, viđenjem stvari i pojmova, kada se otvaraju, razlistavaju i umnožavaju kosmičke visine i dubine.”

U ovakvom, nastavlja, tek u osnovi naznačenom pesničkom kosmosu, Šopova proza je ostajala u drugom planu možda zato što ju je i on sam smatrao manje bitnom za vlastiti izraz i celovitost njegovog književnog opusa, što ju je vremenski stvarao u upola kraćem periodu od onog posvećenog poeziji, što mu je narušeno zdravlje otežavalo kontrolu nad dužim formama i komponovanjem većih celina.

“Nagađam, ali je čest slučaj da sami autori o sopstvenom delu ne razmišljaju uvek kritički racionalno. Uverena da je kritički pristup proznom stvaralaštvu Nikole Šopa minimalan i nepotpun u odnosu na objektivnu vrednost njegovih proza u vremenu i kontekstu kada su nastale, ali i u današnjem ‘vremenu čuda’ , što bi rekao Borisav Pekić, o četrdesetogodišnjici njegove smrti oglasila sam se tekstom ‘Priče za odabrane’, u kojem sam pokušala da skrenem pažnju javnosti na specifičnosti Šopovog pripovedaštva, ali i na kompaktibilnost njegovih proza s njegovom poezijom u pogledu tema, motiva, vizija, atmosfere, ideja, osećanja, slutnji”, govori Ljiljana Šop.

Važno je, dodaje, osvijestiti u kojoj su mjeri Šopovo klasično obrazovanje i njegov prevoditeljski rad s latinskog jezika, udružen s pjesničkim darom, bili rijetkom na našim prostorima u to davno doba.

“Malo smo tako sjajnih latinista imali u povesti ovih prostora, čega je Krleža bio i te kako svestan kada ga je pozvao u Zagreb gde je u početku bio korektor (!) u Nakladnom zavodu Hrvatske a potom naučni saradnik u JAZU sa zadatkom da prevodi hrvatske latiniste. Kada je već osuđen na decenijsko neobjavljivanje vlastitih dela, a potom i na nepokretnost, njegova politička i zdravstvena situacija bila je takva da nije bilo izbora, ali ni neke posebne velikodušnosti kolega.”

Godinama nepokretan

Nikola Šop, rođen je u Jajcu 19. kolovoza 1904., a preminuo u Zagrebu 2. siječnja 1982. godine. Oca je izgubio u svojoj osmoj, a majku u četrnaestoj godini života.

“Bio je dete iz stroge katoličke porodice, rano je morao naći načina (podučavanje, fizički poslovi) da zaradi za život i školovanje i kada je bio prihvaćen od šire porodice. Prerani susreti sa smrću roditelja, ali i utapanje njegovih školskih drugova koje je preživeo jer je zakasnio na to uskršnje putovanje svakako su obeležili i inače osetljivog junošu, a dve decenije kasnije doći će sledeća tragedija za vreme bombardovanja Beograda na početku Drugog svetskog rata. Porodično predanje kaže da se našao tog jutra u kući Ribnikarevih, te da je u opštoj panici skočio kroz prozor i povredio kičmu, što će se za deceniju pretvoriti u nepokretnost! A to opet znači da će drugu polovinu života provesti u krevetu, da će mu bukvalni pogled na svet biti osuđen na ono što vidi kroz prozor! I kako onda da ‘duhovne teme ne čine ishodišne tačke’ njegovog stvaralaštva? Čime, naravno, ne želim reći da one to ne bi bile i da mu život nije priredio sve ove tragedije”, ističe Ljiljana Šop koja ga je upoznala kada je imala nešto više od dvadeset godina.

“Valjda sam se samo zbog godina mogla usuditi da ga zamolim da spustim glavu na njegov jastuk kako bih videla onaj isti komadić prostora kroz prozor koji on gleda godinama i kroz koji izleću stvari u njegovoj tadašnjoj poeziji! Nikada neću zaboraviti taj osmeh i to odobravanje očima da smem za trenutak videti isto što već godinama gleda i što će još deceniju do smrti gledati on! Kako god, ali sam tom molbom koja mi i danas izgleda neverovatno probila led, nelagodu, generacijski i svaki drugi jaz, i posle su mi rekli da je pripovedao više, duže i bio vedriji nego što je to uobičajeno prilikom vrlo retkih poseta na koje je uopšte pristajao u tom periodu.”

Šopov Beograd: Druženja sa Andrićem, Crnjanskim, Isidorom Sekulić

A da je Nikola volio Beograd i vrijeme koje je proveo u njemu, unatoč tragediji koju je u njemu doživio kao i brojni njegovi stanovnici 6. travnja 1941., Ljiljani je bilo jasno od njihovog prvog susreta.

“Licem mu se razlivao njegov čuveni osmeh koji je polazio iz očiju dok se raspitivao o ljudima, ulicama, knjigama, prilikama na ‘našem’ fakultetu, ali tu mu je sagovornik mogao biti mnogo više moj Ivan nego ja, novopečena stanovnica prestonice trideset godina nakon što je Nikola iz nje otišao zauvek. Ipak, moja su ga zapažanja zasmejavala pa sam se trudila oko opisa ‘mog Beograda’, a on je uzvraćao pričama o svojim dogodovštinama s Andrićem, opisima Isidore Sekulić, Milana Kašanina, Miloša Crnjanskog”, izjavila je i dodala da je najmanje pripovjedao o Zagrebu i to uglavnom o Krleži nakon štu mu je priznala da joj je on bio omiljen pisac u gimnazijskim danima.

Ni na što se nije jadao

“Ni na šta se nije jadao, nikoga nije ogovarao ni kritikovao, ali sve i svakoga je propuštao kroz fini raster humora i nezlobive ironije. O vremenu je govorio portretišući svoje savremenike, a o savremenicima slikajući vreme. Žalio se, međutim, nije ni na koga i ni na šta, kao da je bio izvan i iznad svega što mu je život priredio. Sećam se da sam to već tada poimala kao mudrost, vrednost, kvalitet kojem bi trebalo težiti i stav koji bi valjalo usvojiti u sopstvenom životu.”

Danas moramo, mišljenja je ova ugledna književna kritičarka, biti načisto s tužnom istinom da živimo u ekstremno neopoetičnim vremenima i da smo u svakom pogledu daleko čak i od kulturnih obrazaca važećih za nekadašnji jugoslavenski prostor.

“Da ne vređam druge sredine, ali ovo o čemu govorim svakako važi za Srbiju. Šopova književna sudbina u tom smislu nije nikakav izuzetak, pre bi se moglo reći da je pravilo. Možda je na samom početku njegova poezija vernicima zvučala jeretično, a nevernicima odveć religiozno. Posebno u socijalizmu, kada se politika izrazito bavila ‘ubijanjem boga’ u narodu. (Mnogo volim Jergovićevu rečenicu kojom je savršeno oslikao sudbinu prve faze u Šopovoj poeziji, a koja glasi: ‘Nikada svijet nije bio tako nevin i naivan da bi mogao podnijeti Šopova Isusa.’) Potom je nakon rata, u cilju stvaranja ‘novog čoveka’ i kažnjavanja građana sa drugačijim ideološkim pogledom na svet, došla politička kazna zbog objavljivanja u vreme nemačke okupacije, a znamo kakve je sve nevolje donosilo takvo etiketiranje. Pesnik je pri tome i zbog narušenog zdravlja živeo u specifičnim okolnostima, a znamo koliko je dinamično kretanje i lično učestvovanje u javnom kulturnom životu važno za umetnike. A onda se pesnik sve slobodnijeg duha u sputanom telu vinuo do tema koje većina običnih čitalaca nije mogla da sustigne, isprati, pojmi.”

Neutoljiva žeđ za beskonašnošću

Kada se sve pobrojano uzme u obzir, dodaje, Šop i nije tako loše prošao kako je mogao, jer se u početku društvo nije želelo lišiti njegovog značajnog prevodilačkog rada sa latinskog jezika, a potom su se u raznim generacijama pojedini stručnjaci za književnost zanimalo za njegovo djelo i doprineli kakvoj-takvoj recepciji, tumačenju i objavljivanju u časopisima i knjigama.

“Brinula je o njegovim rukopisima i požrtvovana porodica (supruga Antonija Erceg, njen sin Anton i unuk Stjepan Kostre). Sretna slučajnost je takođe bila da ga je na engleski jezik prevodio veliki pesnik Vistan Hju Odn, na italijanski predano i dosledno Mladen Makiedo, da se sticajem okolnosti dopisivao sa neobičnim francuskim pesnikom (Francis Jammes) koga je veoma cenio što je izgleda bilo uzajamno, potom da je godinama na katedri univerziteta u Udinama Fedora Ferluga Petronio držala semestar predavanja o njemu, da su ga za ediciju Hrvatske književnosti Bosne i Hercegovine odlično priredili Zvonimir Mrkonjić i Branimir Donat, da su o njemu izuzetno pisali Saša Vereš, Ivan Lovrenović, Stevan Tontić, Ranko Risojević, pa sve do u odnosu na pobrojane mladog Miljenka Jergovića… Spisak naravno nije potpun, ali i da sve nabrojim nesrazmera između Šopovog dela i njegove recepcije je činjenica s kojom se na ovim prostorima i u ovakvim vremenima izgleda moramo pomiriti, uz opasku da takva sudbina nije snašla samo njega već mnoge stvaraoce ovoga podneblja, možda i uz optimističku veru da će jednom u budućnosti.”

“Ka mudrosti vode različiti putevi”, rekao je Adam Zagajevski, a u različitim fazama svog pevanja i mišljenja dokazivao i Nikola Šop, ističe Ljiljana.

“Sve češće pomišljam da svet globalno više i ne teži ka mudrosti kao da ju je, zainaćeno ili neoprezno,   izbrisao sa spiska svojih prioriteta. U sudaru sa politikom koja, na žalost, postaje alfa i omega savremenog života, nije izgubio samo moral, nego i estetika, ali i zdrav razum a kamoli ono što nazivamo duhovnim životom i što je, u krajnjoj liniji, za Šopa gotovo opipljivo predstavljalo neutoljivu žeđ za beskonačnošću”, zaključila je Ljiljana Šop, beogradska književna kritičarka, urednica, esejistica s adresom u Portugalu u razgovoru za Bljesak.info.