Michael Martens za Bljesak.info: Nesreća je za Andrića bila stalni pratilac

Tekst članka se nastavlja ispod banera

Michael Martens (Hamburg, 1973.), njemački je novinar (Frankfuter Allgemeine Zeitung)  i pisac. Živio je i radio u brojnim europskim gradovima, od Sankt Peterburga, Kijeva, Atene, Istanbula, Beča. Prvi se put, kako se to lijepo na srpskom jeziku kaže, 'obreo' o naše, postjugoslavenske prostore, 2011. godine kada je objavljena njegova knjiga “U potrazi za junakom“ u kojoj je dokazao da je priča o dobrom njemačkom vojniku Josephu Schultzu koji spašava grupu partizana u malom naselju u Šumadiji, od strijeljanja u Drugog svjetskom ratu, nažalost, samo priča koju su usmena predaja i potreba da se među lošima nađe jedan dobar, s još boljim srcem i obrazom, izdignule do legende.

Desetljeće kasnije, Martens je ponovno došao na naše prostore i među naše jezike s istovremeno najboljom i najgorom mogućom temom, onoj o Ivi Andriću. Objavio je knjigu “U požaru svjetova“, prvu cjelovitu i građansku biografiju Ive Andrića koja je istovremeno izišla i u Sarajevu, Beogradu, Zagrebu, a nedavno dobila i svoj dodatak – novu knjigu “San zvan Jugoslavija“ u kojoj su intervjui koje je Martens davao novinarima, a među kojima je i onaj koji sam vodila s njime. Ovog puta Martens ponovo o Andriću i to povodom knjige "Nesanica" koju je za zagrebačku nakladu Ljevak priredio i izabrao niz zapisa iz "Znakova pored puta". O "Nesanici" i nesanici Ive Andrića i njegovih junaka, snomirici, tjeskobi i svemu što prati depresivna raspoloženja, Martens u razgovoru za Bljesak.info. 

Bljesak.info: Zbirka izabranih kratkih proznih zapisa Ive Andrića koji se odnose na nesanicu, smrt, spavanje pa i pisanje, koju ste za nakladu Ljevak priredili i izabrali nosi naziv „Nesanica“. Riječ je o dijelovima iz njegove knjige „Znakovi pored puta“. Što vas je potaknulo i motiviralo da priredite ovakvu knjigu?

Istorijat ove knjige ima veze sa mojim radom na biografiji Ive Andrića „Vatra u vatri.“ Tokom rada na toj knjizi sam u više navrata prevodio kratke odlomke iz dela Ive Andrića na nemački. Pri tome sam shvatio da mi prevodilačka delatnost pričinjava zadovoljstvo. To je potpuno drugačiji vid rada u okviru jezika i koristeći jezik nego što je čovek naviknut kao novinar. Nikada se ne bih poredio sa profesionalnim prevodiocima i nemam nameru da ponovo prevodim knjige – ali sam radeći na „Vatri u vatri“ uvideo da bi mi bio izazov da nekom prilikom prevedem neki duži Andrićev tekst.

Davno sam, krajem devedesetih, kada sam živeo u Sankt Peterburgu, preveo nekoliko književnih tekstova sa ruskog na nemački, među njima liriku i eseje petrogradskog autora Viktora Krivulina, ali se nakon toga nikada više nisam bavio prevodilačkim poslom. Privlačio me je poduhvat da neke kraće Andrićeve tekstove, koje naročito cenim, prenesem na lepo sročen nemački jezik. Tome treba dodati još jedan aspekt: „Nesanica“, četvrti deo Andrićeve knjige „Znakovi pored puta“, nikada nije objavljen na nemačkom. Smatrao sam da je to šteta, jer je reč o nekim od najupečatljivijih redaka iz „Znakova pored puta“ i uopšteno gledano iz Andrićeve proze.

Ali četvrti deo „Znakova pored puta“, koji nosi naslov „Nesanica“, prilično je tanak. Tu je premalo materijala za samostalno izdanje. Međutim, na brojnim drugim mestima u „Znakovima pored puta“ takođe ima unosa na temu noći, snova, košmara, buđenja, tame ili nesanice. Odabrao sa te odlomke i nanovo ih aranžirao prema određenoj unutrašnjoj logici – poput slagalice, u osnovi. Tako je nastao izbor Andrićev tekstova u sastavu kakav na izvornom jeziku nikada nije postojao.

U Nemačkoj je to izdanje pobudilo mnogo pažnje i pobralo dobre kritike. Zatim je naklada „Ljevak“ izrazila interesovanje da taj izbor u tom sastavu učini dostupnim i na hrvatskom, pa je tako došlo do hrvatskog izdanja „Nesanice“. 

Bljesak.info: Jesu li Andrićevi „Znakovi pored puta“ nedovoljno poznati i valorizirani; čini se kao da su uvijek u sjeni njegovih velikih romana i proznih djela.

Romani su čitaniji negoli pripovetke, lirika ili drame. Ne znam da li je oduvek bilo tako, ali sada jeste tako i pretpostavljam da je stanje isto na svim tržištima knjiga na svetu. Zato su „Znakovi pored puta“ već i zbog same forme u senci Andrićevih romana. Ali sam tokom godina iznova i iznova susretao ljude kojima su upravo „Znakovi pored puta“ omiljeno Andrićevo delo. Ta knjiga ima poseban krug ljubitelja, nešto poput viteškog reda.

Osim toga, ova knjiga ima jednu osobenost koja mnogim čitaocima nije poznata: Andrić nije doživeo da „Znakovi pored puta“ budu objavljeni. Nije dočekao čak ni pripremu za štampu. Pred kraj života Andrić je počeo da ponovo pregleda svoje dnevnike iz perioda između 1915. i 1974. godine. Očigledno je Andrić planirao da objavi nekakav izbor odatle, neki svojevrstan „best of“ misli iz gotovo šest decenija.

On doduše jeste počeo da pravi izbor, ali je umro pre nego što je dovršio taj posao. Vera Stojić, njegova najbliža saradnica i osoba od poverenja, kasnije je priznala da ni sama nije znala šta Andrić tačno namerava s tim materijalom. Šta je od toga hteo da objavi, a šta ne? Kojim redosledom, kojom logikom? S kojim naslovom? Da li je možda neke unose još naknadno hteo da doradi, da ih skrati, dopuni ili preformuliše? Ne znamo. Šta su dakle učini oni koji su bavili njegovom zaostavštinom? Jednostavno su sve tekstove koje su pronašli sastavili u jedan tom, redosledom koji su oni smatrali ispravnim.

Najverovatnije bi Ivo Andrić napravio drugačiji izbor i drugačiji redosled tekstova da je bio u prilici da sam okonča rad na tom izdanju. Ne znamo čak ni da li bi Andrić konačnom odabiru, koliko god on bio kratak ili obiman, na kraju zaista dao naslov „Znakovi pored puta“. Možda bi se odlučio za posve drugačiji naslov. Krešimir Nemec, izvrstan poznavalac Andrićevog dela, napominje da ostaje i dalje sumnja u opravdanost baš takve konstrukcije.

Naravno da su upravitelji nasledstva bili u teškom položaju, jer bi svaki izbor i redosled za koji se odluče nužno bio proizvoljan. Nešto poput nagađanja šta je autor možda želeo. Skoro kao kada bi neko smatrao da treba da završi Beethovenovu nedovršenu 10. simfoniju na osnovu beležaka i nacrta pronađenih u zaostavštini.

Na izvestan način možemo reći da su u „Znakovima pored puta“ svi tekstovi doduše Andrićevi, ali sama knjiga nije Andrićeva. Odnosno barem nije samo njegova. To nam i dan-danas daje izvesnu slobodu u ophođenju prema „Znakovima pored puta“. Možemo nanovo da aranžiramo tekstove i pravimo odabir, a da pritom ne postupamo protiv autorove volje, jer ta volja nikada nije artikulisana i jednostavno nam nije poznata.

Ja „Znakove pored puta“ poredim sa palatom u Knososu na Kreti. Sir Arthur Evans do danas je jedan od najslavnijih arheologa svih vremena – i jedna od najosporavanijih. U pitanju je profesor koji je obrazovanje stekao na Oxfordu i pod njegovim su vođstvom 1900. godine počela iskopavanja na Kreti u kojima je pronađen kompleks građevina koji je širom sveta postao poznao kao „Palata na Knososu“.

Ovo otkriće bilo je jedna od najvećih arheoloških senzacija svog vremena. Ali je Evans isto tako naknadno bio na meti žestokih kritika iz stručnih krugova. Evans je u svemu bio dete svog filohelenskog vremena, pa je tako dao da se ruševine koje je otkrio delimično ponovo izgrade ili čak i dopune, i  to onako kako je on mislio da su mogle izgledati dok su još bile u upotrebi. Između ostalog je dodao stubove od betona i dao da se oboje u jarko crvenu. Njegovi protivnici su to kasnije nazivali „cementiranom romantikom“ i dodelili su Knososu nimalo laskavu titulu „arheološkog Disneylanda“.

No generacijama turista to nije smetalo – milioni stranaca čudili su se i divili restauriranom kompleksu građevina u Knososu. Za njih je – kao  i za mnoge Krićane – restaurirani Knosos, zasnovan pretežno na Evansovoj mašti, relanost koju su zahvalno prihvatili.

Tako je i sa „Znakovima pored puta“ – u sadašnjem izdanju i sastavu ih čitateljstvo prihvata kao recimo istorijski autentično izdanje. A zapravo su nakon Andrićeve smrti izdanje priredili upravitelji zaostavštine, dakle takoreći evansi svog vremena, i to prema sopstvenom ukusu. Naravno da ovo poređenje ima manjkavosti, jer za razliku od palate na Kreti ovo Andrićevo delo nikada i nije postojalo u gotovom obliku.

I oni koji su se bavili Andrićevom zaostavštinom nisu dodali nove stubove. Ali ovo poređenje možda pomogne u tome da manje zaziremo od ovog dela. Možemo „Znakove pored puta“ posmatrati kao kamenolom iz kog svako može da napravi svoju palatu. Tu slobodu ne bismo imali da je Andrić lično završio ovo delo. 

Bljesak.info: Josip Mlakić u osvrtu na "Nesanicu" citira vašu tezu da "kod Andrića samo loši ljudi spavaju dobro". Je li to baš tako? 

 Zaista je upadljivo da kod Andrića po pravilu samo loši ljudi dobro spavaju. Tu je, primera radi, prosti i osioni, bolesno samoljubivi tiranin od supruga iz Andrićeve pripovetke „Zlostavljanje“ – oduran tip koji svaki put sasvim fino zaspi. Jer nema savesti koja bi mu remetila san.

Ljude koji pate od nesanice on smatra slabićima ili besposličarima: „Ko radi, taj ne zna šta je nesanica. Otkako znam za sebe, ja zaspim u istom trenutku kad legnem, i ne pamtim da sam ikad išta sanjao“, piše Andrić o njemu.

Možda u tome ima i izvesne zavisti onoga koji ne može da spava prema onome ko može. I „Travnička hronika“ pun je likova koji pate od nesanice. Vezirov sekretar Tahir-beg pati od nesanice. Iz navike i dosade surovom haznadaru Baki istu tu tegobu pojačava i hronična zubobolja. Mnogo je besanih likova kod Andrića. 

Bljesak.info: Kako je Andrić vidio i promatrao noć, spavanje, nesanicu? U knjizi dominira jedno sjetno, tjeskobno raspoloženje, nalik onom što danas zove anksioznost? 

Slažem se sa Vama – „Nesanica” svakako nije naročito vedra knjiga. Nije književnost za uveseljavanje. Ali u tom izboru dakako ima i pozitivnih, delom čak i euforičnih odlomaka, primerice divan pasus o mladom čoveku koji jedne noći od sreće ne može da zaspi i ne želi da zaspi, jer ne želi da propusti ni delić te sreće. Postoje i drugi odlomci u kojima su opisani trenuci životne radosti, recimo deo o lepoti boja cveća jednog kišnog leta. To su, doduše, izuzeci.

Nesreća je za Andrića bila stalni pratilac, sreća redak gost. Makar je on to tako doživljavao. Kada bi Andrić bio sretan, smesta bi postao i sumnjičav prema toj sreći, kao da je u pitanju greška ili kakva zabuna. Andrić je bio sklon tome da u sreći vidi pre svega vesnika skore nesreće.

Dobar primer za to je beleška iz 1929. godine, kada je Andrić radio u jugoslovenskom veleposlanstvu u Brüsselu. Jedne je noći shvatio kako je zadovoljan i sretan. Nema briga, nema bolova, nema strahova. Ali umesto da uživa u tome, on beleži: „Pred kakve je oluje ovo zatišje? Kakve opasnosti sprema?“ To je tipični Andrić. U nastavku piše: „Oklevam da tu svoju pomisao napišem i utvrdim, jer ništa nije stvarnije i istiniti je od takve slutnje koja bez povoda i neočekivano proleti mozgom, dok čovek sedi sam, u noći.“

Pročitajte još

Andrićevi "Znakovi pored puta" - dnevnik pisan do kraja života

Bljesak.info: Oduševilo me što ste, baš kao i ja, mislili da je Znakove pored puta pisao u dubokoj starosti, međutim, neke dijelove napisao je i sa nepunih trideset godina. Broj godina u životu nije relevantan za osjećaj beznađa koji se u javlja u čovjeku, a posebno u piscu?  

Ne smatram da biti pisac u tome igra posebnu ulogu. Sreća, eudaimonia, radost, tuga i strah mogu nas snaći u svakoj životnoj dobi. Samo što pisci to bolje umeju da izraze nego drugi ljudi. Većina duševnih stanja nije pitanje godina. Donekle je drugačije, rekao bih, sa melanholijom i neopterećenom vedrinom. Potrebni su izvesna zrelost i životno iskustvo da bi se proživela ta stanja duha. Ali isto tako kod Andrića postoji nekoliko zastrašujuće crnih i mračnih unosa o starenju duše koje prati starenje tela. Kao da ne vene samo telo nego i duša. 

Bljesak.info: Miljenko Jergović je kratke proze iz „Znakova pored puta“ nazvao „klicama priča“. Je li onda ta knjiga zapravo zbroj Andrićevih 'nenapisanih knjiga'? 

Zaista bi se iz mnogih unosa iz „Znakova pored puta“ mogle razviti pripovetke ili čak i romani. U pojedinim slučajevima je Andrić to i učinio. Tema starenja i neminovnog propadanja tela, koju Andrić, primera radi, obrađuje u brojnim zapisima u „Znakovima pored puta“, je i glavni motiv pripovetke „Žena na kamenu“. Andrić je i sam svoje beležnice tako opisivao – kao neki vid rudnika ili tavana odakle uzima ono što mu je potrebno za rad. 

Bljesak.info: Izabrani kratki prozni zapisi koje ste priredili u Nesanicu, kao i u „Znakovima pored puta“ djeluju poput nekakve kronike beznađa i besmisla, nekakve intimne borbe čovjeka sa samim sobom i svijetom koji ga okružuje? Upravo takva postavka i način na koji ih je Andrić ispisao daju ovom djelu univerzalni karakter?

Želim još jednom da ukažem na to kako nisu svi unosi kod Andrića negativni i crni. Andrić nije bio, poput Emila Ciorana, zaljubljen u sopstvene crne misli. Nije koketirao sa sopstvenim očajanjem. Zbog toga se u njegovima zapisima u više navrata pronalaze izlivi životne radosti, iako moram priznati da to nije često.

Andrić ima mnogo razloga da voli život, barem do smrti njegove supruge 1968. godine. Andrić je voleo Milicu Babić, voleo je svoj vrt u Herceg-Novom, hercegovačko sunce, čašu dobre Žilavke, voleo je Mozarta i Brahmsa (ali ne i Liszta, za čiju je muziku jednom prilikom rekao da je poput trućanja bučnog starca ko ga probudio iz najlepšeg sna sa namerom da mu ispriča dugu, gromku i nezanimljivu priču) voleo je kubanske cigare i naravno književnost.

Ali između svih tih velikih i malih ljubavi mu se uvek iznova očajanje kezilo u lice, ali i sumnja u tu njegovu čudnu profesiju koja se sastojala od nizanja reči. Samo što je Andriću pošlo za rukom da svom očajanju i svojoj nesanici iskamči vrhunsku književnost, koju ljudi u Tokiju razumeju jednako kao oni u Riju, Zagrebu ili Beogradu. Rezultat toga vidimo u „Nesanici“. 

***

Razgovor s njemačkog prevela Jelena Pržulj.